Vodosnabdevanje Subotice

U Subotici se danas putem gradske vodovodne mreže snabdeva oko 50 hiljada domaćinstava, privrednih organizacija i ustanova. Sistem čini pet gradskih i četrnaest prigradskih izvorišta, koja raspolažu sa 67 bunara dubine od 120 do 185 metara. Voda se distribuira magistralnim i sekundarnim vodovima dužine oko 520 kilometara.

Retkost je za prilike u Srbiji da se za oko 80 odsto postrošača sirova voda prerađuje, odnosno iz nje uklanjaju štetni sastojci – gvožđe, amonijak i arsen. Na taj način njen kvalitet udovoljava ne samo domaćim, nego i evropskim, odnosno svetskim standardima.

Najveće izvorište za grad je Vodozahvat I, a zatim Vodozahvat II i disperzni bunari Aleksandrovo i bunar u krugu Uprave. Maksimalnо zabeležena vršnaletnja potrošnja je od 500 do 550 litara u sekundi. Što se tiče prigradskih naselja, ona raspolažu sopstvenim izvorištima ili bunarima za organizovano vodosnabdevanje stanovništva. Naselja Ljutovo, Gornji i Donji Tavankut, Šupljak i Hajdukovo jedini su bez takvog snabdevanja, ali u toku su aktivnosti da dobiju gradsku vodovodnu mrežu.

Osvrćući se na ranije faze razvoja modernog vodosnabdevanja, treba reći da je sve negde do 1962. godine snabdevanje građana vodom za piće bilo rešavano bušenjem ili kopanjem mnogobrojnih plitkih bunara na okućnicama. Postojala je mreža javnih bunara u gradu i mikro-vodovodi za male stambene blokove. Industrija je crpila vodu iz sopstvenih bunara unutar fabričkih krugova.

Javno preduzeće za vodosnabdevanje  u prvoj godini svoga postojanja raspolagalo je sa dve crpne stanice, četiri bunara i oko 4 i po hiljade metara vodovodne mreže. Od tada počinje nagli razvoj ove delatnosti, koji je imao i svoje negativne posledice i one se i danas osećaju jer postoji mnoštvo takozvanih „slepih krakova“, a duži period nije bilo značajnijih ulaganja u kapitalne objekte, osim gradnje rezervoara zapremine 3000 kubnih metara 1973. godine.

Na samom početku 80-ih godina prošlog veka intenzivnije se buše bunari a nova crpna stanica sa dva magistralna voda startovala je 1983. sa projekcijom da zadovolji potrebe grada u narednih 20 godina.

Sledeće značajno ulaganje bila je gradnja takozvane „fabrike za kondicioniranje sirove vode“, koja je počela sa radom septembra 1990. godine. Godine 2005. završena je druga faza dogradnje ovog postrojenja, čime se došlo do pomenutih evropskih standarda u kvalitetu vode za piće. U ovom momentu razvojne inicijative u okviru strategije vodosnabdevanja usmerene su u pravcu povećanja kvaliteta sirove vode prigradskih sistema.